Poslednjih dana, na društvenim mrežama, zavladala je prilična pomama za ovim videom:

Zapravo, samo guglajući, može se videti da je to jedna od osoba koja je tužila Bila Klintona, prepisavši tekst optužnice protiv nacističkih vođa posle Drugog svetskog rata, zatim tvrdila kako je jure agenti CIA-e, dok se danas diči činjenicom da je veći heroj od Vikiliksa, jer je te iste agente slikala fotoaparatom a ne samo objavio njihova imena.

O mističnom kodeksu koji nam radi o glavama čitaj na wikipediji. Postoje kontraverze jer preporučuje, između ostalog, zabranu prodaje lekovitog bilja, minerala i itd. u korist, ni više ni manje nego regularnih farmaceutskih proizvoda, u narodu poznatijih pod imenom lekovi.

TEORIJA ZAVERE NIKOLE ALEKSIĆA: Hmmm...nećemo moci da se lečimo kaduljom i majčinom dušicom, zli korporate mindovi prodavaće nam lekove, koji su zapravo otrovi i neće lečiti bolesti nego će nas tiho ubijati, narušavajući nam imunitet.

TEORIJA ZAVERE Š.U.R.E: Nadrilekari svakodnevno koštaju i para i zdravlja a bogme i života mnoge građane. Evo jednog od njih

http://www.bozencosmetics.com/.

Nego šta nego zabraniti. Ako si bolestan ima da piješ lekove!

Da li codex alimentarius znači da neću moći da naberem majcinu dušicu, kamilicu, osušim je i pravim čaj? Naravno da ne. Ili čekaj...prihvatanjem ovog mračnog akta formiraće se specijalni odredi shock troopera koji ce me oprljiti dezintegratorom kad odlučim da to učinim.

Crab people.

Idemo dalje. Kad je narod nezaposlen, na granici bede, i generalno gladan, kako da ga nateramo da se usere od straha? Oduzmimo mu još samo ono što uspeva da teškom mukom napabirči. Hranu. Gospodin prosvetitelj je očigledno neko ko je već dugo aktivan, u ulozi šizofrenika, na društvenoj sceni Srbije i vrlo perfidno koristi aktuelnu temu uvožene modifikovane soje, kako bi paranoju podigao na jos viši nivo u isto tako šizofrenom pokušaju (kako pretpostavlja Š.U.R.A) osnivanja sopstvene stranke.

On nam upravo otkriva veliki plot, pri kome treba da nestane tri milijarde stanovnika zemlje, a sve to pomoću trovanja modifikovanom hranom i sličnim zlikovačkim sredstvima, što ce da omoguci antihrist akt par excellence zvani KODEKS ALIMENTARIUS.

Bavimo se logikom, čistim premisama koje će nas dovesti do zaključka.

1)Prosečan ljudski vek iznosi oko 60-70 godina
2)Svetski zli moćnici su ljudi
3)Hoće da pobiju tri milijarde ljudi
4)Polako će ih trovati dok ne umru, genetski modifikovanim govedima, zabraniće narodnu medicinu.

VAU. Tri milijarde ljudi će nestati (cirka) za 1286 godina (molim da se računa natalitet planete, ili samo Kine, generacijski razvoj prirodnog imuniteta, itd.)

Kojoj se organizaciji, sačinjenom od ljudi, ukoliko joj već toliko gori da se reši viška zemljana, isplati ovoliko čekanje?

Šta može da krene po zlu tokom realizacije ovog mega plana?

1)Zemlju raznosi meteor
2)Isus se vraća među ljude
3)Invazija vanzemaljaca
4)Leptiri evoluiraju i stiču apsolutni primat kao nova dominantna vrsta

Šurini predlozi za eliminaciju tri milijarde ljudi sa vremenskim okvirom realizacije:

1)Nuklearni rat (dva meseca)
2)Kontaktiranje inteligentne rase u svemiru zainteresovane za otkup ljudskih resursa (150 godina)
3) Kolonizacija Marsa (projekat već u toku, 100 godina)

Ovo je jedna notorna glupost, još jedna u nizu teorija zavera kojom se pokušava manipulisati narodom, koji uljuljkivanjem u codexe alimentariuse vidi beg od svakidašnjih problema i strahova kojima je ophrvan.

Naš problem je nezaposlenost.

Naš problem je standard.

Naš problem nije misteriozni kodeks koji ce da zbriše većinu siromašne populacije.

Š.U.R.A je zborila.

Te večeri sam slušao samo bluz. i razmišljao o ožiljcima. Njegov mi nije izlazio iz glave. Nisam imao volje da idem sa njim na hirurgiju, niti mi je to tražio. Ipak znao sam da to očekuje ali sam jednostavno pustio.

Nekako mi je bilo muka. Od njega. Od mene. Od tog prisnog odnosa koji smo stvorili i uvezali ga pogrešnim sponama. Prvi put sam okusio takvo prijateljstvo, ne znaš ništa o toj osobi, nedostaju vam nizovi zajedničkih trenutaka iz prošlosti, a sadašnjost toliko zadovoljava tvoje potrebe da ti prosto nije jasno kako je to moguće. Kao kuća bez temelja.

Ožiljak.

Sasvim sam siguran da je imao miris i dok sam sedeo na rasklimanom kauču u dnevnoj sobi osećao sam ga u nozdrvama. Lepljiv i toliko bogat. Setio sam se antifašističkog protesta u Novom Sadu, gomile sveta i šačice huligana. Marširao sam sa narodom i bojao se prvi put u životu na onaj način na koji se treba bojati. Brzo je prošlo ali ja sam poput mnogih ostao na ulicama. Tu noć su se dva poznanika potukla. Jedan klošar drugi mladi komunista. Obojicu sam slabo gotivio, danas ih prezirem jer su govna. Pili smo pivo iza neke prodavnice bilo nas je sigurno trideset. Besni poput današnje omladine podržali smo kada su se zakačili zbog neke gluposti. Komunista je bio jači ali je klošar imao stila. Dograbio je šipku i otvorio mu lice. Čuo sam kada mu je pukao obraz i dobro vizuelno potkrepio taj zvuk. Ružičasta brazda preko ružne face. Istu takvu danas, na ruci je nosio Nidža.

Moja devojka odavno nije sa mnom. Ne mogu je se setiti, niti je izdvojiti iz palete bivših ljubavi a siguran sam da je jedna od njih bila prava poput njegove. I ja sam je upropastio ali na daleko gori način. Odbacio sam je a da nisam toga bio ni svestan. Taj skot barem ima nešto da ga podseća. Moj ožiljak se ne vidi.

Ogledalo nikada ne brišem. Svako jutro prskam ga kapljicama vode i one se suše. Ono se nikada ne može zaprljati do te mere da ne prikazuje odraz i nikada nisam shvatao ljude koji ga održavaju. Kao da će slika biti bolja od one koje su svesni, kao da uopšte ima poente suočavati se sa nečim što je tvoje od rođenja, jedinim što nikako ne možeš izgubiti. Večeras ga po prvi put prelazim rukavom starog duksa i pokušavam da shvatim šta mi to poručuje.

Ne vidim ništa.

I u trenutku postajem sit svega. Sebe ponajviše ali i Mirka, i Nidže i onog debila koji me svako jutro dočeka na portirnici. Sit svojih roditelja, prijatelja, komšija i golubova koji su mi zasrali prozore. Sit Erika Kleptona. Sit svih doživljaja koji nisu ostavili apsolutno ništa za sobom, ne zbog odsustva ukusa već zato što sam ih gutao sa celofanom. Odjednom želim da mu kažem da je to sve jedan veliki kurac i da treba da pokuša da je vrati. Bilo koju od njih. Ožiljak ne treba da nestane, neka ga, dobro ga je imati. Pa i ako ne uspe da li to znači da je nešto izgubio? Ko mu daje za pravo da o tome odlučuje? Ko sam ja? Zašto nikada nisam iskusio nešto poput njega? Zašto sam uvek uspevao da budem u pravu? Zašto mislim da sam pobednik samo zbog glupe činjenice da nikada nisam bio poražen i bačen na kolena?

Dvoumim se tako malo da se ne zaslužuje nazvati trenutkom. Merim snagu u svojoj podlaktici dok je natežem siguran u ishod. Pesnica ljubi reflektujuću površinu. Ukus u grlu je trijumfalan dok se radujem onome što sledi.

Ogledalo ostaje čitavo.

Ponovo reših da se vratim ovom blogu. Ne postoji specijalan razlog zbog kog sam to odlučio. Niti sam ga ikada naročito kvalitetno pisao, niti sam prestao to da činim zbog manjka vremena, niti sada imam vremena više. Jednostavno sam rešio to da učinim pa ćemo da vidimo koliko će da me drži...

Vidim da se dizajn čitavog blog sistema promenio, izgleda mnogo bombastičnije, mora se priznati, iako mi se stari više dopadao. Evoluirao je, što bi se reklo, pa sad ko voli nek izvoli.

Pitam se da li smo i mi kao društvo evoluirali? Znam da bi mnogi baš rekli da nismo, znate onako, kad sedite u kafani pa se povede priča kakvi smo mi zapravo...pa je onda tu uvek neki pametni bekrija da kaže: Ko, mi? Ma mi smo ti bre nula...stoka bili, stoka ostali, ovde nikada neće biti bolje...hik, hik, hik....

O, bili smo mi nekada i majmuni, ako je verovati Darvinu. To fakat više nismo (visprene dosetke sa karakterom i mentalnim sklopom se ne pikaju, njaaa)

(Opa, izgleda da ovaj novi ima i neke fancy smajlije)

Nije stvar u tome da li smo stoka ili nismo. Nije ni u tome da li će nekada biti bolje ili neće. Radi se o tome da nam nedostaju stavovi. I to ne neki specijalni, ne stavovi o Gruziji ili ekonomskoj krizt na zapadu. I oni su za poštovanje, ali čini mi se da nam nedostaju čak i neki najosnovniji. Stavovi o nama samima. Ili još bolje predstava o tome gde da ih tražimo. Ne traže se oni u dnevnoj štampi, za kafanskim stolom, kod mame, tate, šefa itd. Traže se u nama samima. Kada budemo imali svest i hrabrost da sami verujemo u sebe i svoje rezone bez bojazni da će nam se to obiti o glavu, onda ćemo dobiti i stavove koji počivaju na zdravim osnovama jer im je i sama geneza bila ispravna.

Da li smo evoluirali? Nego šta.

Da li smo svesni toga? Nego šta.

Znamo li šta ćemo sa sobom? Ne bih rekao.

I šta je naš stav po pitanju toga?

Ma pusti bre...ko da mi možemo nešto tu da uradimo...mi smo ti bre....hik, hik, hik