Te večeri sam slušao samo bluz. i razmišljao o ožiljcima. Njegov mi nije izlazio iz glave. Nisam imao volje da idem sa njim na hirurgiju, niti mi je to tražio. Ipak znao sam da to očekuje ali sam jednostavno pustio.
Nekako mi je bilo muka. Od njega. Od mene. Od tog prisnog odnosa koji smo stvorili i uvezali ga pogrešnim sponama. Prvi put sam okusio takvo prijateljstvo, ne znaš ništa o toj osobi, nedostaju vam nizovi zajedničkih trenutaka iz prošlosti, a sadašnjost toliko zadovoljava tvoje potrebe da ti prosto nije jasno kako je to moguće. Kao kuća bez temelja.
Ožiljak.
Sasvim sam siguran da je imao miris i dok sam sedeo na rasklimanom kauču u dnevnoj sobi osećao sam ga u nozdrvama. Lepljiv i toliko bogat. Setio sam se antifašističkog protesta u Novom Sadu, gomile sveta i šačice huligana. Marširao sam sa narodom i bojao se prvi put u životu na onaj način na koji se treba bojati. Brzo je prošlo ali ja sam poput mnogih ostao na ulicama. Tu noć su se dva poznanika potukla. Jedan klošar drugi mladi komunista. Obojicu sam slabo gotivio, danas ih prezirem jer su govna. Pili smo pivo iza neke prodavnice bilo nas je sigurno trideset. Besni poput današnje omladine podržali smo kada su se zakačili zbog neke gluposti. Komunista je bio jači ali je klošar imao stila. Dograbio je šipku i otvorio mu lice. Čuo sam kada mu je pukao obraz i dobro vizuelno potkrepio taj zvuk. Ružičasta brazda preko ružne face. Istu takvu danas, na ruci je nosio Nidža.
Moja devojka odavno nije sa mnom. Ne mogu je se setiti, niti je izdvojiti iz palete bivših ljubavi a siguran sam da je jedna od njih bila prava poput njegove. I ja sam je upropastio ali na daleko gori način. Odbacio sam je a da nisam toga bio ni svestan. Taj skot barem ima nešto da ga podseća. Moj ožiljak se ne vidi.
Ogledalo nikada ne brišem. Svako jutro prskam ga kapljicama vode i one se suše. Ono se nikada ne može zaprljati do te mere da ne prikazuje odraz i nikada nisam shvatao ljude koji ga održavaju. Kao da će slika biti bolja od one koje su svesni, kao da uopšte ima poente suočavati se sa nečim što je tvoje od rođenja, jedinim što nikako ne možeš izgubiti. Večeras ga po prvi put prelazim rukavom starog duksa i pokušavam da shvatim šta mi to poručuje.
Ne vidim ništa.
I u trenutku postajem sit svega. Sebe ponajviše ali i Mirka, i Nidže i onog debila koji me svako jutro dočeka na portirnici. Sit svojih roditelja, prijatelja, komšija i golubova koji su mi zasrali prozore. Sit Erika Kleptona. Sit svih doživljaja koji nisu ostavili apsolutno ništa za sobom, ne zbog odsustva ukusa već zato što sam ih gutao sa celofanom. Odjednom želim da mu kažem da je to sve jedan veliki kurac i da treba da pokuša da je vrati. Bilo koju od njih. Ožiljak ne treba da nestane, neka ga, dobro ga je imati. Pa i ako ne uspe da li to znači da je nešto izgubio? Ko mu daje za pravo da o tome odlučuje? Ko sam ja? Zašto nikada nisam iskusio nešto poput njega? Zašto sam uvek uspevao da budem u pravu? Zašto mislim da sam pobednik samo zbog glupe činjenice da nikada nisam bio poražen i bačen na kolena?
Dvoumim se tako malo da se ne zaslužuje nazvati trenutkom. Merim snagu u svojoj podlaktici dok je natežem siguran u ishod. Pesnica ljubi reflektujuću površinu. Ukus u grlu je trijumfalan dok se radujem onome što sledi.
Ogledalo ostaje čitavo.
)
)
